Завршен је двадесети том речника сада по називу непостојећег језика сада непостојеће државе.
Ако је језик једне државе, између осталог и једна од њених идентитетских одлика, поставља се питање чији идентитет представља ДАНАС српскохрватски језик.
Не мора се ићи у дубље анализе настанка назива тог језика које ће показати да је српскохрватски био политичка одлука, а није занемарљив ни податак да је ту одлуку донело пет Хрвата, два Србина и један Словенац. Та два Србина су били Ђура Даничић и Вук Стефановић Караџић, чија биографија се у последње време упоптпуњује неславним делима.
Како је настао, српскохрватски језик је и нестао, као политичко недоношче. Данас се третира као један од мртвих језика. Тако САНУ истрајава на званичном називу речника који одражава један мртав идентитет.
Ако се позабавимо дефиницијом идентитета, према једној од њих „појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета између онога што је био некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек бити“. У нашој причи Србија (или Срби) су тај појединац. С обзиром на чињеницу да је у Србији и ћирилица као идентитетско писмо српског народа на умору са својих око 12,5 % заступљености, можемо закључити да овај речник тачно дефинише и српски идентитет – Срби нису стекли осећање личног идентитета, јер би онда имали доживљај континуитета између онога што су били, што су данас и онога што замишљају да ће тек бити. А наша прошлост, садашњост и будућност, према овом речнику, су замрзнуте у једном политичком идентитету израженом у мртвом језику.
Да ли ће се нешто променити до 35. тома, колико је предвиђено за, милије ми је рећи незваничан назив – Речник САНУ?
„Ћирилица“ Београд
Прилог:
Речник САНУ
Пише: др Слободан Новокмет, Институт за српски језик САНУ
Речник је универзум сложен по алфабету.
Анатол Франс (1844‒1924)
Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (или Речник САНУ), као плод тимског рада ауторског колектива Института за српски језик, капитално је и монументално дело не само српске филологије већ и српске културе уопште, и једног дана биће, према обиму, међу највећим речницима у словенском свету. Он представља најкомплексније, најамбициозније и најзначајније достигнуће домаће лексикографије у претходном, али и у првим деценијама овог века, иако идеја за његов настанак потиче с краја 19. века. Наиме, почеци израде Речника САНУ везани су за 1888. годину и посланицу Академији наука философских под називом „Српска краљевска академија и неговање језика српког”, коју је, поводом сто година од Вуковог рођења, написао и пред Академијом прочитао Стојан Новаковић. Новаковић, истакнути српски политичар, историчар и филолог, у Посланици истиче значај стварања речника савременог српског језика, пре свега у контексту језичке стандардизације, док његову израду везује за Српску академију наука, наводећи:
„Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.”
Конкретан рад на Речнику САНУ почиње основањем Лексикографског oдсека при Академији 1893. године (из кога је 1947. проистекао и Институт за српски језик), а важнa је и 1899. година, када је у складу са Новаковићевим замислима Момчило Иванић израдио „Упутство за купљење речи по народу”, којим су се књижевници, професори, свештеници и други припадници српске интелигенције позивали да Лексикографском oдсеку шаљу народне речи којих нема у постојећим речницима. На тај начин сакупљен је велики број збирки речи које су коришћење у изради Речника САНУ, као што су нпр. збирка речи Јована Јовановића Змаја из различитих крајева, а понајвише из Војводине (преко 8000 речи), збирка Андрије Јовићевића из Црне Горе, збирка речи и речник Владана Арсенијевића итд. У ексцерпирању грађе за Речник учествовали су, између осталих, и Стојан Новаковић, Јаша Продановић, Радоје Домановић, Јован Скерлић, Исидора Секулић и др., сакупивши грађу коју чини око 10 милиона листића са исписаним речима и њиховом употребом. Први том појавио се 1959. године, а засад последњи 2017. године.
Овај наш највећи једнојезични, описни речник, тзв. тезаурусног типа (thesauros – грч. благо, ризница, место за одлагање блага), садржаће, када рад на њему буде завршен, преко 35 томова и око пола милиона речи (одредница). Овај речник се издваја и због заиста богате и комплексне грађе, која обухвата примере књижевног и народног језика са целовитог простора штокавског наречја, у временском распону од стваралаштва Вука и Доситеја, па све до савременог доба. У Уводу првог тома академик Александар Белић, који је био први главни уредник Речника САНУ, каже да овај речник обухвата „традиционални књижевни и општекултурни језик тога времена и савремени разговорни језик културних кругова наших народа” (VII).
Најважнији извори за овај речник представљају штампана дела, из готово свих области културног живота, писана различитим функционалним стиловима. По речима А. Белића, на првом месту долази уметничка и народна књижевност (преко 50%), етнографија, историја, биографије, естетика и уметност, етика и морал, педагогија, религија, филозофске науке, географија, путописи, право, привреда, медицина, природне науке, математика, закони, финансије, војска, саобраћај, календари. Ексцерпирана је и грађа из 32 часописа од 350 различитих писаца, као и различити речници и енциклопедије, а у корпусу се нашао и лексички материјал из дела старе српске књижевности (српскословенски, рускословенски и славеносрпски језик). У његовој изради стигло се до лексике на слово /п/, тачније последња одредница у недавно објављеном XX тому јесте реч погдегод (а прва – петогодан). Све учесталијим радом на дигитализацији грађе, извора и других лексикографских ресурса који се користе у изради Речника САНУ, очекује се да се рад на преосталим томовима значајно убрза.
Литература:
Вуловић, Наташа, Марија Ђинђић, Данијела Радоњић, „Реч више о Речнику САНУ”, Књижевност и језик, LV/1-2, Београд, 2008, стр. 171‒182.
Новокмет, Слободан, Маријана Богдановић, „Примена Речника САНУ у средњошколској настави српског језика и књижевности”, Књижевност и језик, LXII/1-2, Београд, 2015, стр. 173‒187.
Новаковић, Стојан, „Српска Краљевска Академија и неговање језика српског”, посланица Академији наука философских, прочитана на свечаном скупу академије, држаном 10. септембра 1888. у славу стогодишњице Вука Стеф. Караџића, Београд, Краљевско-српска државна штампарија, 1888.
Извор: Језикофил
